prekid stvarnosti

U senci dosade

07/18/2016

Upravo saznajem da mi je strašno dosadno. I šta činiti povodom takve jedne velike stvari zvane dosada. Sve je mirno i tiho, sve je suvoparno i sterilno, veoma pogodno tlo za dosadu. Sve je opasano između četiri hladna zida. Zarobljen sam zajedno sa kompjuterom, sa ormarima, krevetom i jednom čašom koja se zaista slučajno tu zadesila. Da li da je razbijem i olakšam sebi muke kada nemam mogućnosti da to uradim sebi. Rado bih to učinio kako bih napravio jedan sekund zabave. Ali sekund nikada neće biti dovoljan. Posle njega me opet ščepa dosada i ne da mi da dišem. Osećam to po senzacijama u telu. Prostruji mi od glave do stomaka poput noža koji mi je neko zasekao. Ali bola nema, samo hladan osećaj i ništa više od toga. Neko mi je isključio mozak. Neko ga je ugasio. Ili je sam zaspao, a ja nemam predstavu kako da ga probudim. Neka spava za sada. Srce ne miruje, lupa u istom ritmu, no poneka misao ga uzbudi i pojača mu ritam. Voli ono da preskoči kada mu se ćefne. Pa, njemu i nije tako dosadno. Kome je onda dosadno? Sta je to dosada? Kada bih mogao na neki neodređeni način da nađem odgovor na ovo pitanje, ne bi ga nikada bilo. Tako da ostajemo tu gde smo i stali. Nema pomeranja iz mrtve tačke. Ako se kojim slučajem pomerimo, telo želi u isti položaj. Naviklo je tako i nećemo ga uznemiravati. Pustićemo ga da uživa u dosadi. To je život celog organizma, dok ono unutra stalno radi, ono spolja stoji kao statua. Rezultat tog sukoba je dosada. I opet dosada.