prekid stvarnosti

danas je juce, danas je sutra

06/11/2016

Danas, kako glupo zvuci ta rec, a kako tek izgleda grozno taj dan koji zovemo danas. Pocinjemo naravno od budjenja i ustajanja, vidimo iste zidove, gledamo pauka kako plete mrezu, mrave kako non stop odnose neka sranja, ma svi rade nesto, jedino ja se razvlacim i balavim u krevetu. Evo i sunce sam konacno ugledao, probilo svoje zrake i danas ce me probijati dok ne mine, a onda ce me dokrajciti noc. Uspem li to da docekam ja necu biti mrtav covek. A nekom pukom slucajnoscu jos uvek sam ziv i moram misliti. Jednostavno moram. Mozak se buni. Kada bi postojalo neko dugme da ga skroz iskljuci, bio bih kao onaj kamen koga boli patka za sve. Medjutim mozak mi kaze, lenstino dizi se iz kreveta inace saljem na tebe anks, paniku, strah, ima da te ubijem, dokrajcim. Digne me ipak moj mozak i ja se skotrljam sa kreveta, posto sam prethodno imao burnu noc u kojoj su me opijali gorkim nocnim morama. Sada sam budan, ali nova mora je pocela, mora dana i stvarnosti. Ustajem tesko na noge i sada stojim na obadve kao pravi covek, ali me gravitacija vuce nazad, u krevet, prokleta da je. Da neko i nju iskljuci kao i mozak, dao bih sve pare ovoga sveta. Pa da mogu slobodno da lebdim u prostoru i da budem slobodan kao ptica. Ali jok zakucan sam za zemlju kao ekserima. Stojim tako i blenem u prazno, razmisljam koji moj treba da radim danas. Zar nisam dovoljno radio sto sam spavao, sada hocu da se odmorim, od spavanja, od zivota, od svega. Mucnina opet pocinje, ona meni dobro poznata stvar. Tu je da me prosto muci, odatle joj to ime. Spreman sam da je izbacim u toalet, posle toga se poserem i pustim vodu, ali nemam cak snage ni za to. Gusi me ovaj vazduh u sobi, senzacije po telu igraju svoju igru, neko me grebe noktima. Ko li je to? Neki nevidljivi demon. Da, to je demon koji se zove anksioznost. Cuveni demon straha koji postoji u meni i koga je nemoguce isterati. Jedino ga mogu za kratko uspavati lekovima, ali taj se brzo probudi i opet mi pravi probleme. Moze li ga neko drugi isterati? Ne moze. Moze mu samo dati na snazi. Ja sam jedini koji tako nesto moze postici. A da li cu postici? Ne verujem. Dobro, prihvatam tog parazita u sebi i ne slusam njegove reci koje me seku po celom telu. Upalim muziku i on se vise ne cuje. Odlutam daleko od njega i od sve okoline i prljavog vazduha, gnevnih i dosadnih ljudi, uzarenog sunca i namrstenih oblaka koji jedva cekaju da me okupaju ili me cak sprze ako im se prohte. Ako me neko dokrajci, neka na kraju to bude oblak, priroda. Ona me je napravila, te neka me ona i unisti. Glava mi se ljulja kao klackalica. Postala je preteska, prenatrpana mislima, a ne postoji vaga koja bi to mogla da izmeri, no mozemo pretpostaviti da se radi o stotine tona gluposti koje me pritiskaju poput tega. Kako bih se ja oslobodio tog tereta? Gde da izbacim svo to smece koje se toliko nakupilo. Mozda da izadjem na krov zgrade i da urlam. I da masem glavom iz sve snage. To bi moglo oterati demona. No, demon uvek nadje nacin da se vrati, uporniji je mnogo od mene i za to mu odajem priznanje. Danas, bas danas, plesem opet sa njim.