prekid stvarnosti

Dan za odmaranje kod kuće

06/11/2016

Danas sam kasno ustao. Rešio sam da popravljam spavanje, pošto sam upao u lošu rutinu, legni i zaspi kasno i ustani kasno. Malo mi krene ali danas se probudim i pogledam sat, protrljam oči, kada eto ga dva popodne. Ljudi se vraćaju sa posla a ja tek što sam završio svoj san. Nisam ni dobro sanjao. Uglavnom neke gluposti koje ne vredi ni pominjati. Osećam se prazno pod teretom novog dana. Moram ga nekako ispuniti, a nemam ideju kako. Radije bih ostao u kući nego izlazio napolje, tako da biram da sedim za kompjuterom. I tako ću do uveče. Staviću slušalice i odabrati muziku koja meni prija, dakle mir za moju dušu. Život bez stresa. Zemlja je mirna i tiha, čujem sada samo ptice kako cvrkuću. I to je neka muzika koja miluje uši. Čujem i poneku bušilicu i poneki glas, sve se to nejasno meša u neku čudnu simfoniju koja iz daljine odzvanja. Ne želim biti negativan i ljut na sve što postoji. Nema razloga za tako nešto. Ako nekome pravim štetu onda to radim samo na svoj sopsvtveni račun. Briga me za prošlost. Briga me za budućnost. Hoću da uživam u trenutku. Ne sedi mi se kući, ali šta da se radi, ne ide mi se ni među haos i gužvu. Hoću sebe da poštedim toga. Telefon stoji i nema ko da me pozove. Super, neće me ta sprava uznemiravati. Mogu ga slobodno i isključiti, zašto da radi. Neka odmara danas kao i ja.