prekid stvarnosti

Stvarnost i predrasude

06/11/2016

Onako setam ulicom, divljackim pokretima mojih atoma, zumiram u skrivene delove moga uma, pravim se da gorim u vatri i sta sve to simbolizuje kada se pretvori, posle lose apstrakcije i filozofije, u jednu veliku nulu, dodajem deo o misevima koji klize niz razne vlazne prekore, vracam se ludilu koje je prestalo, za njega znaju ucenici koji sada sede u klupama, koje se tope od one devojke sto kliza po ledu pa na kraju padne, raznese se bombom, lepak ju je pre toga napravio mehanicku a sa njom umre usnuli pas koji privlaci mrzovoljne zavese sto kloparaju na daljinama i vetru, zamisljajuci pravovremeno iskre koje navlace mrak, jos pokvaren od maste u svojim sadansnjim i veoma nejasnim oblicima. Tu zastanem. Prilika da se smire jezici koji pevaju suvoparnu simfoniju propada kao petao koji se sam baca u rupu, cije dno vise ne mozemo ni zamisliti, mozemo samo crtati linije, dok se ruka ne pretvori u drvo koje se secira samo zbog toga da bi avion koji nema putnika preleteo nebo na kojem ore traktor a pritom ispusta cudne zvuke koji daju neku nestabilnu kisu od koje nam se tope sve nade od kojih zavisi ne pola vec dvesta zivota. Vidim babu koja otvara saht i place pokrivena gomilom luka. vidim pticu u mojoj ruci. Samo ne vidim svemir jer mi ne dozvoljava masta, a dok sanjam vozove i njihove turske sirene, gudalo mi prelazi preko tela i pritom gura automobile koji su izgubili oci a njihov vozac mahnito cupa volan i vezuje sebe za raketu da bi napravio jedan, samo jedan najobicniji sendvic koji voli da prica. Zaglavljen je sada mozak u bunaru, oko njega kruzi bumbar koji peva pesmu i uzima noz da bi sam sebe povredio. Cvetovi se spaljuju od strane laznih duhova svesti i proslosti, nestaju i prasina gura tisinu u vrata. Ta vrata se otvaraju, neko se pojavljuje i baca delove mesa koje je kupio u mesari, gadjajuci brazde pokreta, misleci da ce tako stupiti u istinski kontakt sa glavnim pokvarenjakom koji prati desavanja da bi smokva mogla da rodi i izbaci dete na sred ulice. guraju se i tiskaju pihtije, zamracuju se uglovi svih stanova ciji je krevet crvene boje i koji nema buducnost pred sobom. To stavise na sto i onda ga sinteza obradi i ohladi u masnim hodnicima gde para presusi. Zatim digne se gravitacija koja ekserima zakuca prepotentnog fudbalera, koji se nekada kupao u moru od koga je pucala koza. jedan par u parku. Sedi monotono, glave se povijaju na tihom vetru, tiganj krcka, na njemu deo rastavljenog sporeta. Neko ga stavio namerno da manipulise ljudima. Ljudi se gadjaju u autobusu medjusobno metalnim kartama od blata koje sluze inace za duhovnu hranu, nama jos uvek nepoznatu. Pucaju stakla na sve strane i gori teznja ka vladanjem. Prekida se igra. Mravi se odledise i nastavise sa svojim radom, ovoga puta dade im svemoguci makaze da iseku prednji deo brda, da se na njemu ne mogu vise praviti disonantni djavoli. Muka natera da sedne i cudo koje se jos ne rodi. iscekivanje padne u vodu kao zlatni sat ciji je mehanizam prestao. U njemu samo neizvesna doza straha, mumla nerazgovetno, leti od zgrade do jedne flase u supermarketu i na kraju zavrsava na posecenoj grani drveta koje vazi za najvece na madagaskaru. Guram brod kroz prozor, a prozor secem napismeno. saram po kratkim uspomenama. Tu se procisti nesto stabilno, zagarantuje odbojnost i prihvati distancu o kojoj smo mogli samo mastati dok smo jeli deo meseca i vracali u kadar krave koje su mesili oklagijom da bi izvukli poslednju kap prevarenih misli. Djubriste poraste i dobaci mi filozofski pogled. Peskir prekriven jednim svojim drugacijim delom, sada izvrsi deobu i vrati se u oblik koji ga je zamajavao nejasnom situacijom. I za kraj. Ja se probudim okupan znojem.