U senci dosade

Upravo saznajem da mi je strašno dosadno. I šta činiti povodom takve jedne velike stvari zvane dosada. Sve je mirno i tiho, sve je suvoparno i sterilno, veoma pogodno tlo za dosadu. Sve je opasano između četiri hladna zida. Zarobljen sam zajedno sa kompjuterom, sa ormarima, krevetom i jednom čašom koja se zaista slučajno tu zadesila. Da li da je razbijem i olakšam sebi muke kada nemam mogućnosti da to uradim sebi. Rado bih to učinio kako bih napravio jedan sekund zabave. Ali sekund nikada neće biti dovoljan. Posle njega me opet ščepa dosada i ne da mi da dišem. Osećam to po senzacijama u telu. Prostruji mi od glave do stomaka poput noža koji mi je neko zasekao. Ali bola nema, samo hladan osećaj i ništa više od toga. Neko mi je isključio mozak. Neko ga je ugasio. Ili je sam zaspao, a ja nemam predstavu kako da ga probudim. Neka spava za sada. Srce ne miruje, lupa u istom ritmu, no poneka misao ga uzbudi i pojača mu ritam. Voli ono da preskoči kada mu se ćefne. Pa, njemu i nije tako dosadno. Kome je onda dosadno? Sta je to dosada? Kada bih mogao na neki neodređeni način da nađem odgovor na ovo pitanje, ne bi ga nikada bilo. Tako da ostajemo tu gde smo i stali. Nema pomeranja iz mrtve tačke. Ako se kojim slučajem pomerimo, telo želi u isti položaj. Naviklo je tako i nećemo ga uznemiravati. Pustićemo ga da uživa u dosadi. To je život celog organizma, dok ono unutra stalno radi, ono spolja stoji kao statua. Rezultat tog sukoba je dosada. I opet dosada.

Comments (0) Posted to Generalna 07/18/2016 Edit

Dan za odmaranje kod kuće

Danas sam kasno ustao. Rešio sam da popravljam spavanje, pošto sam upao u lošu rutinu, legni i zaspi kasno i ustani kasno. Malo mi krene ali danas se probudim i pogledam sat, protrljam oči, kada eto ga dva popodne. Ljudi se vraćaju sa posla a ja tek što sam završio svoj san. Nisam ni dobro sanjao. Uglavnom neke gluposti koje ne vredi ni pominjati. Osećam se prazno pod teretom novog dana. Moram ga nekako ispuniti, a nemam ideju kako. Radije bih ostao u kući nego izlazio napolje, tako da biram da sedim za kompjuterom. I tako ću do uveče. Staviću slušalice i odabrati muziku koja meni prija, dakle mir za moju dušu. Život bez stresa. Zemlja je mirna i tiha, čujem sada samo ptice kako cvrkuću. I to je neka muzika koja miluje uši. Čujem i poneku bušilicu i poneki glas, sve se to nejasno meša u neku čudnu simfoniju koja iz daljine odzvanja. Ne želim biti negativan i ljut na sve što postoji. Nema razloga za tako nešto. Ako nekome pravim štetu onda to radim samo na svoj sopsvtveni račun. Briga me za prošlost. Briga me za budućnost. Hoću da uživam u trenutku. Ne sedi mi se kući, ali šta da se radi, ne ide mi se ni među haos i gužvu. Hoću sebe da poštedim toga. Telefon stoji i nema ko da me pozove. Super, neće me ta sprava uznemiravati. Mogu ga slobodno i isključiti, zašto da radi. Neka odmara danas kao i ja.

Comments (0) Posted to Generalna 06/11/2016 Edit

Nejasni mehanizmi stvarnosti

Onako setam ulicom, divljackim pokretima mojih atoma, zumiram u skrivene delove moga uma, pravim se da gorim u vatri i sta sve to simbolizuje kada se pretvori, posle lose apstrakcije i filozofije, u jednu veliku nulu, dodajem deo o misevima koji klize niz razne vlazne prekore, vracam se ludilu koje je prestalo, za njega znaju ucenici koji sada sede u klupama, koje se tope od one devojke sto kliza po ledu pa na kraju padne, raznese se bombom, lepak ju je pre toga napravio mehanicku a sa njom umre usnuli pas koji privlaci mrzovoljne zavese sto kloparaju na daljinama i vetru, zamisljajuci pravovremeno iskre koje navlace mrak, jos pokvaren od maste u svojim sadansnjim i veoma nejasnim oblicima. Tu zastanem. Prilika da se smire jezici koji pevaju suvoparnu simfoniju propada kao petao koji se sam baca u rupu, cije dno vise ne mozemo ni zamisliti, mozemo samo crtati linije, dok se ruka ne pretvori u drvo koje se secira samo zbog toga da bi avion koji nema putnika preleteo nebo na kojem ore traktor a pritom ispusta cudne zvuke koji daju neku nestabilnu kisu od koje nam se tope sve nade od kojih zavisi ne pola vec dvesta zivota. vidim babu koja otvara saht i place pokrivena gomilom luka. vidim pticu u mojoj ruci. samo ne vidim svemir jer mi ne dozvoljava masta, a dok sanjam vozove i njihove turske sirene, gudalo mi prelazi preko tela i pritom gura automobile koji su izgubili oci a njihov vozac mahnito cupa volan i vezuje sebe za raketu da bi napravio jedan, samo jedan najobicniji sendvic koji voli da prica. zaglavljen je sada mozak u bunaru, oko njega kruzi bumbar koji peva pesmu i uzima noz da bi sam sebe povredio. cvetovi se spaljuju od strane laznih duhova svesti i proslosti, nestaju i prasina gura tisinu u vrata. ta vrata se otvaraju, neko se pojavljuje i baca delove mesa koje je kupio u mesari, gadjajuci brazde pokreta, misleci da ce tako stupiti u istinski kontakt sa glavnim pokvarenjakom koji prati desavanja da bi smokva mogla da rodi i izbaci dete na sred ulice. guraju se i tiskaju pihtije, zamracuju se uglovi svih stanova ciji je krevet crvene boje i koji nema buducnost pred sobom. to stavise na sto i onda ga sinteza obradi i ohladi u masnim hodnicima gde para presusi. Zatim digne se gravitacija koja ekserima zakuca prepotentnog fudbalera, koji se nekada kupao u moru od koga je pucala koza. jedan par u parku. sedi monotono, glave se povijaju na tihom vetru, tiganj krcka, na njemu deo rastavljenog sporeta. neko ga stavio namerno da manipulise ljudima. ljudi se gadjaju u autobusu medjusobno metalnim kartama koje sluze inace za igru, nama jos uvek nepoznatu. pucaju stakla na sve strane i gori teznja ka vladanjem. prekida se igra. mravi se odledise i nastavise sa svojim radom, ovoga puta dade im svemoguci makaze da iseku prednji deo brda, da se na njemu ne mogu vise praviti disonantni djavoli. muka natera da sedne i cudo koje se jos ne rodi. iscekivanje padne u vodu kao zlatni sat ciji je mehanizam prestao. u njemu samo neizvesna doza straha, mumla nerazgovetno, leti od zgrade do jedne flase u supermarketu i na kraju zavrsava na posecenoj grani drveta koje vazi za najvece na madagaskaru. guram brod kroz prozor, a prozor secem napismeno. saram po kratkim uspomenama. tu se procisti nesto stabilno, zagarantuje odbojnost i prihvati distancu o kojoj smo mogli samo mastati dok smo jeli deo meseca i vracali u kadar krave koje su mesili oklagijom da bi izvukli poslednju kap prevarenih misli. djubriste poraste i dobaci mi filozofski pogled. peskir prekriven jednim svojim drugacijim delom, sada izvrsi deobu i vrati se u oblik koji ga je zamajavao nejasnom situacijom. I za kraj. Ja se probudim okupan znojem.

Comments (0) Posted to Generalna 06/11/2016 Edit

danas je juce, danas je sutra

Danas, kako glupo zvuci ta rec, a kako tek izgleda grozno taj dan koji zovemo danas. Pocinjemo naravno od budjenja i ustajanja, vidimo iste zidove, gledamo pauka kako plete mrezu, mrave kako non stop odnose neka sranja, ma svi rade nesto, jedino ja se razvlacim i balavim u krevetu. Evo i sunce sam konacno ugledao, probilo svoje zrake i danas ce me probijati dok ne mine, a onda ce me dokrajciti noc. Uspem li to da docekam ja necu biti mrtav covek. A nekom pukom slucajnoscu jos uvek sam ziv i moram misliti. Jednostavno moram. Mozak se buni. Kada bi postojalo neko dugme da ga skroz iskljuci, bio bih kao onaj kamen koga boli patka za sve. Medjutim mozak mi kaze, lenstino dizi se iz kreveta inace saljem na tebe anks, paniku, strah, ima da te ubijem, dokrajcim. Digne me ipak moj mozak i ja se skotrljam sa kreveta, posto sam prethodno imao burnu noc u kojoj su me opijali gorkim nocnim morama. Sada sam budan, ali nova mora je pocela, mora dana i stvarnosti. Ustajem tesko na noge i sada stojim na obadve kao pravi covek, ali me gravitacija vuce nazad, u krevet, prokleta da je. Da neko i nju iskljuci kao i mozak, dao bih sve pare ovoga sveta. Pa da mogu slobodno da lebdim u prostoru i da budem slobodan kao ptica. Ali jok zakucan sam za zemlju kao ekserima. Stojim tako i blenem u prazno, razmisljam koji moj treba da radim danas. Zar nisam dovoljno radio sto sam spavao, sada hocu da se odmorim, od spavanja, od zivota, od svega. Mucnina opet pocinje, ona meni dobro poznata stvar. Tu je da me prosto muci, odatle joj to ime. Spreman sam da je izbacim u toalet, posle toga se poserem i pustim vodu, ali nemam cak snage ni za to. Gusi me ovaj vazduh u sobi, senzacije po telu igraju svoju igru, neko me grebe noktima. Ko li je to? Neki nevidljivi demon. Da, to je demon koji se zove anksioznost. Cuveni demon straha koji postoji u meni i koga je nemoguce isterati. Jedino ga mogu za kratko uspavati lekovima, ali taj se brzo probudi i opet mi pravi probleme. Moze li ga neko drugi isterati? Ne moze. Moze mu samo dati na snazi. Ja sam jedini koji tako nesto moze postici. A da li cu postici? Ne verujem. Dobro, prihvatam tog parazita u sebi i ne slusam njegove reci koje me seku po celom telu. Upalim muziku i on se vise ne cuje. Odlutam daleko od njega i od sve okoline i prljavog vazduha, gnevnih i dosadnih ljudi, uzarenog sunca i namrstenih oblaka koji jedva cekaju da me okupaju ili me cak sprze ako im se prohte. Ako me neko dokrajci, neka na kraju to bude oblak, priroda. Ona me je napravila, te neka me ona i unisti. Glava mi se ljulja kao klackalica. Postala je preteska, prenatrpana mislima, a ne postoji vaga koja bi to mogla da izmeri, no mozemo pretpostaviti da se radi o stotine tona gluposti koje me pritiskaju poput tega. Kako bih se ja oslobodio tog tereta? Gde da izbacim svo to smece koje se toliko nakupilo. Mozda da izadjem na krov zgrade i da urlam. I da masem glavom iz sve snage. To bi moglo oterati demona. No, demon uvek nadje nacin da se vrati, uporniji je mnogo od mene i za to mu odajem priznanje. Danas, bas danas, plesem opet sa njim.

Comments (0) Posted to Generalna 06/11/2016 Edit

Stvarnost i predrasude

Onako setam ulicom, divljackim pokretima mojih atoma, zumiram u skrivene delove moga uma, pravim se da gorim u vatri i sta sve to simbolizuje kada se pretvori, posle lose apstrakcije i filozofije, u jednu veliku nulu, dodajem deo o misevima koji klize niz razne vlazne prekore, vracam se ludilu koje je prestalo, za njega znaju ucenici koji sada sede u klupama, koje se tope od one devojke sto kliza po ledu pa na kraju padne, raznese se bombom, lepak ju je pre toga napravio mehanicku a sa njom umre usnuli pas koji privlaci mrzovoljne zavese sto kloparaju na daljinama i vetru, zamisljajuci pravovremeno iskre koje navlace mrak, jos pokvaren od maste u svojim sadansnjim i veoma nejasnim oblicima. Tu zastanem. Prilika da se smire jezici koji pevaju suvoparnu simfoniju propada kao petao koji se sam baca u rupu, cije dno vise ne mozemo ni zamisliti, mozemo samo crtati linije, dok se ruka ne pretvori u drvo koje se secira samo zbog toga da bi avion koji nema putnika preleteo nebo na kojem ore traktor a pritom ispusta cudne zvuke koji daju neku nestabilnu kisu od koje nam se tope sve nade od kojih zavisi ne pola vec dvesta zivota. Vidim babu koja otvara saht i place pokrivena gomilom luka. vidim pticu u mojoj ruci. Samo ne vidim svemir jer mi ne dozvoljava masta, a dok sanjam vozove i njihove turske sirene, gudalo mi prelazi preko tela i pritom gura automobile koji su izgubili oci a njihov vozac mahnito cupa volan i vezuje sebe za raketu da bi napravio jedan, samo jedan najobicniji sendvic koji voli da prica. Zaglavljen je sada mozak u bunaru, oko njega kruzi bumbar koji peva pesmu i uzima noz da bi sam sebe povredio. Cvetovi se spaljuju od strane laznih duhova svesti i proslosti, nestaju i prasina gura tisinu u vrata. Ta vrata se otvaraju, neko se pojavljuje i baca delove mesa koje je kupio u mesari, gadjajuci brazde pokreta, misleci da ce tako stupiti u istinski kontakt sa glavnim pokvarenjakom koji prati desavanja da bi smokva mogla da rodi i izbaci dete na sred ulice. guraju se i tiskaju pihtije, zamracuju se uglovi svih stanova ciji je krevet crvene boje i koji nema buducnost pred sobom. To stavise na sto i onda ga sinteza obradi i ohladi u masnim hodnicima gde para presusi. Zatim digne se gravitacija koja ekserima zakuca prepotentnog fudbalera, koji se nekada kupao u moru od koga je pucala koza. jedan par u parku. Sedi monotono, glave se povijaju na tihom vetru, tiganj krcka, na njemu deo rastavljenog sporeta. Neko ga stavio namerno da manipulise ljudima. Ljudi se gadjaju u autobusu medjusobno metalnim kartama od blata koje sluze inace za duhovnu hranu, nama jos uvek nepoznatu. Pucaju stakla na sve strane i gori teznja ka vladanjem. Prekida se igra. Mravi se odledise i nastavise sa svojim radom, ovoga puta dade im svemoguci makaze da iseku prednji deo brda, da se na njemu ne mogu vise praviti disonantni djavoli. Muka natera da sedne i cudo koje se jos ne rodi. iscekivanje padne u vodu kao zlatni sat ciji je mehanizam prestao. U njemu samo neizvesna doza straha, mumla nerazgovetno, leti od zgrade do jedne flase u supermarketu i na kraju zavrsava na posecenoj grani drveta koje vazi za najvece na madagaskaru. Guram brod kroz prozor, a prozor secem napismeno. saram po kratkim uspomenama. Tu se procisti nesto stabilno, zagarantuje odbojnost i prihvati distancu o kojoj smo mogli samo mastati dok smo jeli deo meseca i vracali u kadar krave koje su mesili oklagijom da bi izvukli poslednju kap prevarenih misli. Djubriste poraste i dobaci mi filozofski pogled. Peskir prekriven jednim svojim drugacijim delom, sada izvrsi deobu i vrati se u oblik koji ga je zamajavao nejasnom situacijom. I za kraj. Ja se probudim okupan znojem.

Comments (0) Posted to Generalna 06/11/2016 Edit

danas je juce, danas je sutra

 

Danas, kako glupo zvuci ta rec, a kako tek izgleda grozno taj dan koji zovemo danas. Pocinjemo naravno od budjenja i ustajanja, vidimo iste zidove, gledamo pauka kako plete mrezu, mrave kako non stop odnose neka sranja, ma svi rade nesto, jedino ja se razvlacim i balavim u krevetu. Evo i sunce sam konacno ugledao, probilo svoje zrake i danas ce me probijati dok ne mine, a onda ce me dokrajciti noc. Uspem li to da docekam ja necu biti mrtav covek. A nekom pukom slucajnoscu jos uvek sam ziv i moram misliti. Jednostavno moram. Mozak se buni. Kada bi postojalo neko dugme da ga skroz iskljuci, bio bih kao onaj kamen koga boli patka za sve. Medjutim mozak mi kaze, lenstino dizi se iz kreveta inace saljem na tebe anks, paniku, strah, ima da te ubijem, dokrajcim. Digne me ipak moj mozak i ja se skotrljam sa kreveta, posto sam prethodno imao burnu noc u kojoj su me opijali gorkim nocnim morama. Sada sam budan, ali nova mora je pocela, mora dana i stvarnosti. Ustajem tesko na noge i sada stojim na obadve kao pravi covek, ali me gravitacija vuce nazad, u krevet, prokleta da je. Da neko i nju iskljuci kao i mozak, dao bih sve pare ovoga sveta. Pa da mogu slobodno da lebdim u prostoru i da budem slobodan kao ptica. Ali jok zakucan sam za zemlju kao ekserima. Stojim tako i blenem u prazno, razmisljam koji moj treba da radim danas. Zar nisam dovoljno radio sto sam spavao, sada hocu da se odmorim, od spavanja, od zivota, od svega. Mucnina opet pocinje, ona meni dobro poznata stvar. Tu je da me prosto muci, odatle joj to ime. Spreman sam da je izbacim u toalet, posle toga se poserem i pustim vodu, ali nemam cak snage ni za to. Gusi me ovaj vazduh u sobi, senzacije po telu igraju svoju igru, neko me grebe noktima. Ko li je to? Neki nevidljivi demon. Da, to je demon koji se zove anksioznost. Cuveni demon straha koji postoji u meni i koga je nemoguce isterati. Jedino ga mogu za kratko uspavati lekovima, ali taj se brzo probudi i opet mi pravi probleme. Moze li ga neko drugi isterati? Ne moze. Moze mu samo dati na snazi. Ja sam jedini koji tako nesto moze postici. A da li cu postici? Ne verujem. Dobro, prihvatam tog parazita u sebi i ne slusam njegove reci koje me seku po celom telu. Upalim muziku i on se vise ne cuje. Odlutam daleko od njega i od sve okoline i prljavog vazduha, gnevnih i dosadnih ljudi, uzarenog sunca i namrstenih oblaka koji jedva cekaju da me okupaju ili me cak sprze ako im se prohte. Ako me neko dokrajci, neka na kraju to bude oblak, priroda. Ona me je napravila, te neka me ona i unisti. Glava mi se ljulja kao klackalica. Postala je preteska, prenatrpana mislima, a ne postoji vaga koja bi to mogla da izmeri, no mozemo pretpostaviti da se radi o stotine tona gluposti koje me pritiskaju poput tega. Kako bih se ja oslobodio tog tereta? Gde da izbacim svo to smece koje se toliko nakupilo. Mozda da izadjem na krov zgrade i da urlam. I da masem glavom iz sve snage. To bi moglo oterati demona. No, demon uvek nadje nacin da se vrati, uporniji je mnogo od mene i za to mu odajem priznanje. Danas, bas danas, plesem opet sa njim. Generalna

Comments (1) Posted to Generalna 06/11/2016 Edit

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

Comments (0) Posted to Generalna 06/11/2016 Edit


Around here

Categories

Moji linkovi

Generalna

Feeds